Ako želite da pobmognete svojoj-našoj djeci da odrastu, da budu "veliki" ljudi, obrazovani, vaspitani, sa karakterom, sa budućnošću, zdravi i uspješni... onda bi bilo dobro da i roditelji shvate svoju ulogu u svim tim obrazovno-vaspitnim-sportskim dešavanjima, da pomognu u stvaranju jednog zdravog okruženja u kojem će njegovo dijete doživjeti optimalni razvoj u svim segmentima koje sport uči i stvara naviku, jer roditelji su jako bitna "karika" u tom procesu učenja. Djeca su maloljetna, puna energije i snova, želja i očekivanja, raduju se svakom postignutom golu i pobjedi, ali isto tako razočarenja, tuge, kad se ne ostvari željeni cilj-ne pobijedi.
Obično tada roditelji svoju frustraciju izbace u pravcu svog-tuđeg djeteta, njegovog saigrača, protivničkog igrača, trenera pošto moje dijete je Ronaldo ili Mesi, a ono što nema pojma je invalid!!! Trener nema pojma, nije ih ništa naučio, jer su izgubili! A, gdje je ono što su se borili, i dali sve od sebe, ali taj dan, tu utakmicu nije bilo dovoljno da bi se na kraju radovali. Kome je sad teže, roditeljima koji nisu znali da uživaju ili djeci koja su se "slomila" na utakmici i na kraju izgubila, ili treneru koji je očekivao mnogo više, jer djeca mogu , znaju više? U svakom slučaju djeci je najteže! Mi odrasli smo navikli i da pobjeđujemo i da gubimo, da padnemo i ustanemo. Naučili smo da na kraju tunela je svjetlo! Sve što nas nije ubilo ojačalo nas je!
Pročitajte ovaj tekst i ne ponavljate greške, ako volite svoju djecu, pomozite im da zdravo odrastu, zajedno sa njihovim trenerima utičite na razvoj jedne zdrave osobe. Budite realni u vremenu i prostoru.
Jedan je Ronaldo, jedan je Mesi, jedan je Tesla, jedan je Novak, svrha i uloga dječijeg sporta je sasvim druga, a to na kraju je splet srećnih okolnosti! Nemojte dozvoliti zbog čekanja spleta srećnih okolnosti da vaše dijete na kraju završi na ulici! Sport skida djecu sa ulice i daje im budućnost, hljeb, jer kroz sport što se nauči trebaće im čitav život, a ne samo jednu utakmicu!
Prevedeno iz knjige: Playbook for Kids: A parenst’s Guide to Hlep Kids Get the Most Out of Sports
1. Ne dovikujte instrukcije.
Tokom utakmice pokušavam da se koncentrišem na ono što trener kaže i radim na onom što sam vežbao. Lakše mi je da pružim svoj maksimum, ako instrukcije i primedbe ostavite za trening, ili mi ih date neposredno pred utakmicu.
2. Ne vređajte sudije.
To me zbunjuje i ponekad se pitam da li će sudije prema meni biti strožije zato što moji roditelji dovikuju.
3. Ne vičite na mene na javnom mestu.
To će samo pogoršati stvari zato što ću biti uznemiren, zbunjen ili zabrinut da ćete vikati na mene i sledeći put kada učinim nešto “pogrešno”.
4. Ne vičite na mog trenera.
Kada mu dovikujete koga da stavi na koju poziciju, to će samo pogoršati stvari, izazvati pometnju i neće nam biti zabavno.
5. Ne vređajte moje saigrače.
Ne pravite ponižavajuće primedbe na račun bilo kog od njih kada pogreši. To šteti našem timskom duhu.
6. Ne ponižavajte (ne vređajte, ne kritikujte) protivnički tim.
Kada to činite ne dajete nam dobar primer za sportsko ponašanje, tako da dobijamo suprotne poruke o tome šta znači biti “dobar sportista”.
7. Ne gubite prisebnost.
Volim da vidim kako vas igra uzbuđuje, ali nema razloga da postanete toliko uznemireni da izgubite živce. To je naša utakmica i sva pažnja treba da bude usmerena na nas.
8. Ne držite mi predavanja posle utakmice u vezi mojih grešaka.
Vožnja kući nakon utakmice nije dobro vreme da mi pričate o promašajima i greškama, jer se već osećam loše. O tome možemo razgovarati kasnije, ali molim vas ostanite mirni i ne zaboravite da spomenete dobre stvari koje sam uradio tokom utakmice.
9. Ne zaboravite da se smejete i zabavljate.
Ponekad mi je teško da se tokom utakmice opustim i zabavim kada vidim da ste vi napeti i zabrinuti.
10. Ne zaboravite da je ovo samo igra!
Svi su izgledi da neću izgraditi karijeru
baveći se sportom. Znam se uznemiriti ako izgubimo, ali takođe znam da se obično osećam bolje pošto odemo na picu, sok ili sladoled.
Potrebno je da me ponekad podsetite da je to samo igra!!!
